Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор

Љиљана Клевернић, Слађана Субашић (координатори), Весна Укропина, Даниела Кермеци, Марија Ваш, Каталин Рафа и Меланија Блашковић, академик Миро Вуксановић (главни уредник). Библиографија Иве Ангрића – Књига 2 (2011–2021). Београд : Задужбина Иве Андрића,

Весна Црепуљаревић — 2024-02-21

СЛОВО О ИСААКУ У ХИЛАНДАРСКОЈ ПАЛЕЈИ СА ТУМАЧЕЊЕМ

Томислав Јовановић — 2024-02-21

У раду се говори о апокрифном Слову о Исааку у српском преводу и првом препису Палеје са тумачењем. Српски превод настао је у Хиландару са руског предлошка током 1633. године, или можда претходне године и начинио га је непознати хиландарски монах. Први препис овог превода исписао је хиландарски духовник Дамаскин наведене године користећи за предложак рукопис превода који је настајао током исте године. Рукопис српског превода налази се у Цетињском манастиру са бројем 84, а Дамаскинов препис у Хиландару са бројем 188. Поређењем превода и руског предлошка Дамаскин је увиђао пропусте у преводу и исправљао је недостатке у свом препису. Иако се у Хиландару налазио руски препис Палеје са тумачењем дарован из града Ковеља, она по свему судећи није послужила српском преводиоцу као подлога за превод, већ неки други непознати руски препис. У додатку се прилаже приређен текст Слова о Исааку према Дамаскиновом препису.

ДАТУМ СМРТИ БАЈА НИКОЛИЋА ПИВЉАНИНА И БОЈ НА ВРТИЈЕЉЦИ

Стеван Докић — 2024-02-21

Полазећи од постојећих историографских сазнања и новопронађених резултата архивског истраживања, разматра се неколико важних података у вези с Бајом Николићем Пивљанином. На основу документа који је сачуван у Библиотеци музеја Корер у Венецији установљава се 4. мај 1685. г. као датум погибије славног хајдука, стога се и предлаже смјештање битке на Вртијељци у истом временском оквиру.

ПУТЕМ СВЕТЛОСТИ И СЕНАКА – ИСТОРИЈСКО У ДНЕВНИЧКИМ БЕЛЕШКАМА ПЕТРА ОДАВИЋА

Софија Божић — 2024-02-21

У раду су анализирани необјављени дневнички записи судије, дипломате и књижевника Петра Одавића, вођени у већим или мањим интервалима више од шездесет година (1886–1947). Осветљена су недовољно позната искуства, гледишта и сазнања високо позиционираног, иако у друштву оспораваног интелектуалца о питањима која су била од значаја за националну егзистенцију Срба и њихове државе: однос према Обреновићима, српско питање, Балкански ратови, Први светски рат, политички односи у југословенској држави, српско-хрватски односи, уметничко стваралаштво као израз противречности у југословенском друштву, улога Римокатоличке цркве.

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕВОДИ ПЕСАМА АМЕРИЧКИХ ПЕСНИКА ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Ђорђе Перић — 2024-02-21

У оставштини књижевника Марка Ристића пронађен је један рукопис превода песама са енглеског, модерних америчких песника Исидоре Секулић, који је остао делимично необјављен. Објављујући тај рукопис, аутор рада указује на непознату сарадњу Исидоре Секулић са Марком Ристићем, уредником надреалистичких издања и књижевног часописа „Путеви” 1924. године. У прилогу је додат и кратак преглед превода са енглеског модерне енглеске и америчке поезије Исидоре Секулић.

АЛМАНАХ 1941–1944: ХРОНИКА И УМЕТНИЧКА ЗБИРКА ОСНАБРИЧКИХ ЛОГОРАША

Александар Стојановић — 2024-02-21

Официри и војници Краљевине Југославије који су интернирани у заробљеништво у официрски логор Офлаг VI C и Офлаг VI D у Оснабрику, у Немачкој, током Другог светског рата, организовали су активан културни и академски живот. Кулминација и рекапитулација вишегодишњег рада био је калиграфски израђен и богато илустрован рукопис, који су назвали „Књижевна група Офлага VI c/d. Удружење ликовних уметника Офлага VI c/d, Алманах 1941–1944”. У раду је представљен историјат, садржај и одлике овог рукописног логорског сведочанства српских, јеврејских и југословенских заробљеника.

Миодраг Јовановић, Рјечник Паштровског говора, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица 2013.

Јелица Стојановић — 2024-02-21

ДУМ ИВАН СТОЈАНОВИЋ – ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ, прир. Татјана Богојевић и Душко Певуља, Центар за српске студије, Серија Лик прошлости, књ. 8, Бања Лука, 2022, стр. 439.

Гордана Покрајац — 2024-02-21

Сава Анђелковић, Дидаскалије, Од Стерије до савремене српске и јужнословенске драме, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2022.

Јелена Васиљевић — 2024-02-21

Владан Јовановић, Језик и речник Светог владике Николаја Велимировића (диференцијални приступ), Монографије 34, Институт за српски језик САНУ, Београд, 2022, 507 стр.

Марина Спасојевић — 2024-02-21

Приступне беседе српских академика (1886–1947). Књ. 3 / уредник Миро Вуксановић. Београд: Српска академија наука и уметности, Председништво, 2022, 662 стр.

Сања Степановић Тодоровић — 2024-02-21

Posvet spomini na pisatelja Iva Andrića (1892-1975), (Ljubljana, 7. oktober 2022), Glasnik Slovenske matice, leto 2022, letnik XXXIX, Ljubljana, Slovenska matica, 2023, 39-72.

Злата Бојовић — 2024-02-21

Верзал, часопис за културну баштину и науку о књизи, год. 2, бр. 2, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и Филолошки факултет Универзитета у Бањој Луци, 2022, стр. 233.

Мирјана Арежина — 2024-02-21

Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности XIII, ур. Гордана Јовановић, Дани српскога духовног преображења XXX, Народна библиотека „Ресавска школа”, Деспотовац – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2023, 289 стр.

Наташа Вуловић Емонтс — 2024-02-21

О ПОЈЕДИНИМ БОГОСЛУЖБЕНИМ РУБРИКАМА ПСАЛТИРА С ПОСЛЕДОВАЊЕМ ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ (1521)

Србољуб Убипариповић — 2024-02-21

Предмет истраживања у овом раду јесу богослужбене рубрике Горажданског псалтира с последовањем у погледу могућег служења Литургије Пређеосвећених дарова у среду или петак Сиропусне седмице поводом спомена Светог Трифуна, као и у вези са појањем стихова 17. катизме Псалтира са алилујарима на јутрењу Велике суботе. Наведене рубрике су сагледане пре свега кроз призму литургиолошко-историјске анализе. С обзиром на то да Гораждански псалтир с последовањем представља редакторско дело јеромонаха Теодора Убавића, проучаване рубрике откривају његову редакторску иновативност и непобитну верност православном литургијском предању Свете Горе, прецизније речено манастира Хиландара. Истовремено, истраживачки резултати недвосмислено откривају очигледне трагове богослужбеног наслеђа такозване Студитске синтезе (редакције), што јасно показује да процес превладавања Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног покрај Јерусалима у светогорским манастирима још увек није био у потпуности окончан крајем XV и почетком XVI столећа.

ТУРЦИЗМИ СА ЗНАЧЕЊЕМ ТИТУЛЕ, ЗВАЊА ИЛИ ЧИНА КАО КОМПОНЕНТЕ ПОСЛОВИЦА И ИЗРЕКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Наташа Вуловић Емонтс — 2024-02-21

Предмет рада јесу паремиолошке јединице (пословице и изреке) које као компоненте садрже турцизме којима се именују титуле, звања и чинови из периода Османлијског царства. Циљ рада јесте да се лексиколошко-фразеолошком анализом утврде статус и улога тих турцизама у глобалном значењу пословице или изреке, њихово примарно значење и улога у некадашњем друштвеном животу. Осим тога, указује се и на лексикографску кодификацију, као и квалификовање појединих лексема као ист.(оризам). Спроведена семантичка анализа пружа увид у значењску парадигму и семантичке компоненте које су формирале значење лексеме у пословици или изреци. Такође, даје се и компаративни увид у статус компонентних лексема, као и пословица које их садрже у савременом турском језику.

СРПСКЕ НОВИНЕ ИЗ ТРОЈЕДНИЦЕ О HRVATSKIM NARODNIM PJESMAMA МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ (1896/7)

Жарко Војновић — 2024-02-21

Године 1896. и 1897. Матица хрватска објавила је Hrvatske narodne pjesme, у две књиге које су садржале епску поезију. Српска јавност са подручја Хрватске и Далмације једногласно је осудила овај издавачки подухват, сматрајући с добрим разлогом да се у тим књигама налазе само српске песме, именоване као хрватске, што је по њиховом мишљењу била неистина. Ови ставови највише су се могли чути у српским новинама са ових простора („Србобран”, „Dubrovnik”, „Српски глас”) где су српски интелектуалци неколико година износили противне аргументе, понекад премештајући расправу из културног на политичко поље, јер су сматрали да се ради о намери уништења српског идентитета. Покушај присвајања српског националног блага од стране Хрвата требало је да допуни оно што је недостајало хрватској традицији, јер је у ХІХ веку народно песништво, нарочито оно епско, било пресудно за стварање националног идентитета. Расправа је била веома жучна, јер се надовезала на расправу о имену српског језика, без чега се ово питање не може у потпуности разумети.

УЛЕМИНА ПЕРЦЕПЦИЈА ОСМАНСКИХ ВЕЛИКИХ ВЕЗИРА БОСАНСКОГ ПОРЕКЛА – НА ПРИМЕРУ БАШТЕ ВЕЗИРА, ПРВОГ ОСМАНСКОГ БИОГРАФСКОГ ДЕЛА О ОСМАНСКИМ ВЕЛИКИМ ВЕЗИРИМА

Урош Дакић — 2024-02-21

Османска држава је била друштво у коме су током целог њеног постојања коегзистирале различите религије, језици, етницитети и по многим другим обележјима особене групе. С тим у вези се у литератури о Османском царству говори о космополитизму и толеранцији који су у њему владали. У овом раду се указује на неке дисонантне тонове засноване на етничкој основи унутар османске владајуће војно-административне класе. Радом се сугерише да је постојала етничка нетрпељивост коју су припадници улеме као „стари муслимани” турског порекла пројављивали према великим везирима „новим муслиманима”, тј. „новим Османлијама”1 због њиховог босанског порекла. Окосница ове претпоставке је једна реченица из дела Башта везира из 1718. године у којој аутор, османски интелектуалац и припадник улеме Османзаде Ахмед Таиб, негодујућим тоном истиче босанско порекло великог везира Салих-паше Невесињца, доведеног у Истанбул девширмом (данком у крви) почетком XVII века. Ово није усамљен пример етничке нетрпељивости улеме према османским државницима конвертитима или изданцима девширме. Њиме се, међутим, не жели апсолутно негирати космополитизам и толеранција у османском друштву већ се они релативизују и сугерише се да треба бити прилично опрезан у њиховом истицању као општих одлика тог друштва.

ОСМАНСКИ ЛИСТ „ДУНАВЪ/TUNA GAZETESI” КАО ИЗВОР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ НИША У ВРЕМЕ КАСНОГ ТАНЗИМАТА (1865–1878)

Милан Ранђеловић — 2024-02-21

Османска штампа 19. века представља важну допуну у истраживању историје Срба. Иако често пропагандне природе и једностраног тумачења догађаја, она уноси нарочиту динамику у истраживањe не само изузетно важних, већ и свакодневних прилика, што примарни извори понекад документују штуро и без довољно детаља. Лист „Дунав” (у оригиналу „Дунавъ/Tuna Gazetesi”), са традицијом излажења од преко десет година, један је од најзначајнијих медија за истраживање јужног дела централне Србије у време Танзимата, када је ово поднебље било под административном јурисдикцијом Ниша као седишта истоименог санџака. Са преко стотину чланака о Нишу у периоду 1865–1877. године, овај лист садржи бројне податке о њему, не само као седишту санџака, већ и као средини у којој је османска власт са модернизацијом своје државе експериментисала.

ПРИПОВЕДАЊА У РАТУ – ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНОГ КАПЛАРА БРАНИСЛАВА НУШИЋА

Александар Пејчић — 2024-02-21

Рад се бави техником и семантиком приповедања; личним трагедијама српских и бугарских војника за време Српско-бугарског рата. Истражује се тема рата у контексту издвојених прича ауторског приповедача и уведених причалаца (приче других ликова, фрагментарно приповедање). Главни део рада разматра превладавање ратне стварности посредством наративног уобличавања догођеног и преживљеног. Посебно се анализирају културални обрасци у примерима уведених причалаца, као и стратегије фоклорног модела приповедања. Пажња је посвећена и жанровским одликама дела.

ИВО АНДРИЋ И ПОЉСКА

Милан Алексић — 2024-02-21

У раду су анализирани Андрићеви текстови у којима се налазе мотиви везани за Пољску и њену културу. На самом почетку свог књижевног рада, током студија у Кракову, Иво Андрић је написао четири путописне белешке о Пољској, а будући да је током живота више пута био у непосредном контакту са овом словенском земљом, у различитим текстовима се појављују пољски мотиви. Анализирани текстови показују да је Андрић, пишући о Пољској, мисао о слободи и потребу за отпором освајачима увек постављао у средиште упоређујући историјску судбину Пољске са судбином свог завичаја.

КАД ПУБЛИКА АПЛАУДИРА, А КРИТИКА НЕГОДУЈЕ

Александра Кузмић — 2024-02-21

У чланку се испитују најважнија драматуршка обележја и рецепција у наше време заборављене драмске првенчади: „Лесковчанâ у Паризу” Наталије Арсеновић Драгомировић и „Тамо далеко…” Милице Јаковљевић. При истраживању теме коришћене су одговарајуће компаратистичке, књижевноисторијске, театрографске и драматуршке методе. Испоставило се да су комади поменутих ауторки значајни превасходно као сведочанство о драмском стваралаштву у једном времену, премда „Лесковчани у Паризу”, захваљујући водвиљском штимунгу и колоритном дијалекатском говору одређених ликова, имају и данас известан сценски потенцијал. И једно и друго дело доживело је бројне инсценације у периоду између два рата (Београд, Нови Сад, Бања Лука, Ниш, Сарајево, Скопље…), али за разлику од топлог пријема, па чак и одушевљења, на које су драмска дела ових ауторки наишла код гледалаца, критичари су, с ретким изузецима, били неумољиви, указујући на драматуршки дилетантизам, неуверљивост ликова и подилажење публици. И поред озбиљних недостатака уочљивих у драмским првенцима Наталије Арсеновић Драгомировић и Милице Јаковљевић, чињеница је да су се ове две несвакидашње жене одважиле да се у међуратном периоду, у српској култури, опробају као драмске списатељице, иако је писање за позорницу дотад углавном било резервисано за мушкарце. Тиме су отвориле врата будућим ауторкама које се, од средине двадесетог века па надаље, равноправно огледају у писању драмских дела са својим мушким колегама.