КАД ПУБЛИКА АПЛАУДИРА, А КРИТИКА НЕГОДУЈЕ
Кључне речи:
Лесковчани у Паризу, Тамо далеко…, дрaматуршка обележја, рецепција, међуратни периодСажетак
У чланку се испитују најважнија драматуршка обележја и рецепција у наше време заборављене драмске првенчади: „Лесковчанâ у Паризу” Наталије Арсеновић Драгомировић и „Тамо далеко…” Милице Јаковљевић. При истраживању теме коришћене су одговарајуће компаратистичке, књижевноисторијске, театрографске и драматуршке методе. Испоставило се да су комади поменутих ауторки значајни превасходно као сведочанство о драмском стваралаштву у једном времену, премда „Лесковчани у Паризу”, захваљујући водвиљском штимунгу и колоритном дијалекатском говору одређених ликова, имају и данас известан сценски потенцијал. И једно и друго дело доживело је бројне инсценације у периоду између два рата (Београд, Нови Сад, Бања Лука, Ниш, Сарајево, Скопље…), али за разлику од топлог пријема, па чак и одушевљења, на које су драмска дела ових ауторки наишла код гледалаца, критичари су, с ретким изузецима, били неумољиви, указујући на драматуршки дилетантизам, неуверљивост ликова и подилажење публици. И поред озбиљних недостатака уочљивих у драмским првенцима Наталије Арсеновић Драгомировић и Милице Јаковљевић, чињеница је да су се ове две несвакидашње жене одважиле да се у међуратном периоду, у српској култури, опробају као драмске списатељице, иако је писање за позорницу дотад углавном било резервисано за мушкарце. Тиме су отвориле врата будућим ауторкама које се, од средине двадесетог века па надаље, равноправно огледају у писању драмских дела са својим мушким колегама.